Kao krajnju meru, Srbija bi mogla da donese zakon o nacionalizaciji NIS-a, kojim će odrediti da ova kompanija postaje državna, odnosno da vlasnicima ruskog kapitala isplati naknadu koja ne sme biti manja od tržišne cene akcija
(Фото лична архива)
Odluka odlazeće američke administracije da „Naftnoj industriji Srbije” (NIS) uvede sankcije 10 dana pre nego li Džo Bajden konačno ode s funkcije predsednika, dokaz su, kako je izjavio karijerni diplomata Zoran Milivojević „da kada su u pitanju velike sile, one nemaju obzira za male da bi realizovale svoje strateške ciljeve”.
Na pitanje da li su sankcije NIS-u protivne Povelji Ujedinjenih nacija i šta uopšte kaže Međunarodno javno pravo kada velika zemlja iz čiste osvete uvodi sankcije ruskoj kompaniji u Srbiji sa kojom, kako tvrdi, želi da ima dobre odnose, Vojin Biljić, advokat i predsednik Centra za američko pravo, u razgovoru za „Politiku” kaže da su iz ugla SAD sankcije u potpunosti u skladu kako sa Poveljom, tako i sa i Deklaracijom UN.
– Rusija svakako ima drugačiju poziciju, ali u odnosima velikih sila tako nešto svakako nije neuobičajeno. Nažalost, stav Srbije po pitanju opravdanosti, odnosno neopravdanosti sankcija je u ovom slučaju irelevantan – kaže Biljić i dodaje da je problem što je u ovom slučaju Srbija direktna žrtva sankcija, i to više zbog nezgodne pozicije u kojoj potencijalno mora da bira između sprečavanja ogromne štete koja nastupa za državu i očuvanja istog kvaliteta međudržavnih odnosa sa Ruskom Federacijom.
Da li sankcije SAD prema NIS-u, čiji je i Srbija suvlasnik sa 30 odsto, znače ugrožavanje suvereniteta naše zemlje?
Sankcije prema „Naftnoj industriji Srbiji” (NIS) su donete na osnovu izvora prava SAD, konkretno izvršnih naredbi EO 13662, koju je 2014. godine doneo tadašnji predsednik Barak Obama i EO 14024 iz 2021. godine, koju je doneo predsednik Džo Bajden. Pojašnjenja radi, legislativa u SAD nije samo u nadležnosti Kongresa već i predsednika, ali i agencije koje donose propise koji imaju snagu i dejstvo zakona. Odluka o sankcijama je, dakle, deo unutrašnjeg pravnog poretka SAD i ni na koji način, makar formalnopravno, ne utiče na suverenitet Srbije. Osim što se po citiranim izvršnim naredbama NIS smatra ruskim entitetom, na isti način ga tretira i Evropska konvencija. U skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, entitet u kome neka država ima većinsku kontrolu, poistovećuje se sa državom u smislu odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Na to ne utiče činjenica da je NIS po pravu sedišta srpska kompanija. Ono što NIS definiše kao rusku kompaniju je većinski paket akcija pod posrednom kontrolom Ruske Federacije. Potpuno drugo pitanje je šteta koja izricanjem sankcija nesporno nastupa za Srbiju.
Da li su sankcije suprotne Povelji UN?
Član 51 Povelje UN ustanovljava kako individualno, tako i kolektivno pravo na samoodbranu u slučaju oružanog napada na člana UN. Isto tako, u skladu sa članom 30 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, ustanovljeno je pravilo da se nijedna od garancija deklaracije ne može tumačiti kao pravo za državu, grupu ili lice da vrši bilo kakvu delatnost usmerenu ka rušenju prava ili sloboda. Dakle, iz ugla SAD sankcije su u potpunosti u skladu kako sa Poveljom, tako i sa Deklaracijom UN. Rusija svakako ima drugačiju poziciju, ali u odnosima velikih sila tako nešto svakako nije neuobičajeno. Treba svakako napomenuti da se sankcije u međunarodnom pravu izvršavaju isključivo preko država članica, te da je zato gledište svake pojedinačne države u vezi sa sankcijama suštinsko pitanje. Nažalost, stav Srbije po pitanju opravdanosti, odnosno neopravdanosti sankcija, u ovom slučaju je irelevantan.
Šta kaže međunarodno pravo po ovom pitanju?
Iz ugla međunarodnog prava, sankcije se mogu smatrati (retributivnom) kaznenom merom koju jedna država preduzima prema drugoj državi. Razlog za takve mere može biti i stav jedne države da je druga prekršila međunarodno pravo. Slične kaznene mere preduzimane su i od SAD i od drugih velikih sila, ali i od strane same Ruske Federacije i one same po sebi ne predstavljaju ništa neuobičajeno u međunarodnom poretku.
Postoje li i koja su sredstva borbe oštećene države?
Srbija nema na raspolaganju bilo kakva sredstva borbe, ni u pravu, ni u praksi. S obzirom na to da je mala država, Srbija nema na raspolaganju niti jednu kaznenu meru koja bi mogla da ima bilo kakav efekat. Jedino što može je da trezveno i sa što manje štete po odnose sa Ruskom Federacijom zaštiti svoju ekonomiju. Kao krajnju meru, Srbija bi mogla da donese Zakon o nacionalizaciji NIS-a, kojim će odrediti da NIS postaje državna kompanija, pri čemu je obavezna da Ruskoj Federaciji, odnosno vlasnicima ruskog kapitala u NIS-u isplati naknadu koja ne sme biti manja od tržišne cene akcija. Takav zakon bi svakako ispunio kriterijum pravične ravnoteže koji zahteva Evropska konvencija i u ovim okolnostima se takav potez države ne bi mogao smatrati kršenjem ljudskih prava ruskog akcionara u NIS-u.
Ko je dužan da u ovakvim okolnostima nadoknadi štetu trećim licima poput Janafa, koji ima ugovor o isporuci nafte NIS-u do 2026. godine?
Ukoliko bi došlo do raskida nekih ugovora zbog sankcija, to bi predstavljalo višu silu, a u najmanju ruku promenjene okolnosti i ne bi postojala odgovornost NIS-a, ali ni države Srbije za eventualni raskid ugovora, svakako ne u smislu naknade štete u punom obimu. Ovo, međutim, smatram sekundarnim pitanjem, pošto je pretpostavka da će Srbija pronaći način da poslovanje NIS-a održi na istom nivou kao i pre donošenja sankcija.
Koji bi sud bio nadležan za rešavanje ovih sporova i šta bi bio epilog ukoliko ruska strana ne bude želela da proda svoj udeo, a Srbija neće da ide na neprijateljsko otimanje tuđe imovine?
Ne mislim da bi u ovim okolnostima nacionalizacija mogla da se smatra neprijateljskim otimanjem tuđe imovine, posebno ne ako se u skladu sa članom 58 Ustava Srbije isplati pravična naknade koja ne sme biti manja od tržišne, te ukoliko se ispoštuju drugi uslovi neophodni za legitimno lišavanje imovine. Naravno, da bi po odnose Srbije i Ruske Federacije bilo bolje da se dogovore uslovi otkupa akcija, ali ukoliko dogovor ne bude moguć, nije realno očekivati od Srbije da sebe dovede u poziciju gde njena ekonomija i građani trpe štetu zbog međusobnih odnosa Rusije i SAD. Isto važi i za državno rukovodstvo, koje ne bi smelo da bude vođeno emotivnim već isključivo racionalnim razlozima.
Što se tiče vlasnika NIS-a, ukoliko bi im akcije bile nacionalizovane, oni bi svakako mogli da se obrate Evropskom sudu, kao što bi mogli da pokrenu investicionu arbitražu, ali ne mislim da bi imali previše šansi da u takvim sporovima uspeju.
Preuzeto sa sajta politika.rs